Двије смрти

ggalin1Свако мало деси се да се моја некадашња љубав према панк року обнови и поврати када, на YouTube-у или Фејсбуку или неком другом сајту, набасам на линк са бендом који сам некада волио и слушао. Није да тражим, али када наиђем, кликнем и – зум… млађи сам 20 година. Али, не баш. Ја јесам данас оно што јесам захваљујући својој прошлости, али сам оно што јесам и упркос тој прошлости.

Формиран прошлошћу и противан прошлости, све у једној личности.

Кликнем на линк извођача на којег наиђем и, на неки начин, поново проживим тинејџерске године и ране двадесете. Оно што се обично дешава је да почнем да се присјећам и да по YouTube-у тражим снимке бендова које сам волио или који су ме интересовали. Послушам их и чине се тако свјежи као што су били и онда, осим што сада видим више него што сам видио тада. Готово исто као и када сам био мали и волио цртане филмове.

Цртани филмови су били једно тада, али када их погледам као одрастао, често се изненадим њиховом сложеношћу. Као дјечак био сам сав у њима, али када их погледам сада, на критички начин, откривам много о спознаји, разумијевању, значењу и примјењивости података које сам примио у прошлости, гледајући цртане филмове или слушајући музику, када сам мало одрастао. Другим ријечима, оним што знам сада и оним ко сам сада, анализирам њихово значење за мене тада.

Цртане филмове, и посебно музику, користим да направим поређење између „тада“ и „сада“, али не као да су то једина средства поређења, већ категорије, и то категорије мог конкретног живота и искуства и само двије од неограниченог броја категорија. Рекавши ово, остављам читаоцу да размишља о сопственим категоријама и шта је то што вас је формирало, као и о вашем схватању „тада“ и „сада“.

Послушавши музичке извођаче, сјетим се и других и потражим их. Ово радим доста често у последње вријеме.

Један извођач кога никада нисам слушао док сам одрастао је GG Allin. Не из неког посебног разлога, једноставно ми се није свиђао. У сваком случају, његово име и озлоглашеност су ми били познати и знао сам о чему се ради.

Довевши своју поруку до логичног закључка, он је желио да се јавно убије на једном од својих концерата. Међутим, то није урадио, будући да је смрт дошла неочекивано и на начин који није изабрао.

Заинтересовао сам се и погледао још неколико видео спотова, да бих наишао на снимак његове сахране.

Како бестидно и нечисто изгледа његов леш. Ово је извјештај са сахране:

„На Алиновој сахрани, његов надути, безбојни леш био је обучен у кожну јакну и препознатљиве спортске гаће. У ковчегу је била боца Џим Бим вискија, што је била његова жеља (исказана у акустичној кантри балади When I Die). На захтјев Алиновог брата, погребницима је било наложено да не купају тијело (које је снажно заударало на измет), нити стављају шминку. Сахрана се претворила у дивљу журку. Пријатељи су позирали са лешом, стављајући дрогу и виски у његова уста. На крају, Алинов брат је на његову главу ставио слушалице, које су прикопчане на касетофон и пуштен је албум The Suicide Sessions.“

Погледавши снимак сахране размишљао сам о њему. Осјетио сам жељу да се молим, као и осјећај губитка због многих који су као и он, робови нихилизма који нас обузима и прожима као начин постојања у данашњем свијету, или можда прецизније, данашњи нихилизам можемо назвати „природним“ и одговарајућим палом свијету, производом континуираног духа времена које се противи оваплоћеном Богу у Христу.

Размишљао сам и о његовом животу и заштo је изабрао да живи на тај начин. Размишљао сам о њему са тугом и чак се помолио за њега, знајући да Христос жали његову смрт и одбацивање Њега. Овај човјек, GG Allin, испуњен толиким болом и муком, нестао је у сопственом гњеву. Размишљао сам о себи и о томе да сам живио као и он, само што нисам отишао тако далеко. Размишљао сам о свима нама, који можда никада нећемо радити оно што је GG Allin радио, али који, ипак, учествујемо у смрти и живљењу од смрти овог вијека.

GG Allin није био позер. Покушао је да се, на свој болестан начин, „пробије“ из замке постојања лишеног Бога. Није могао да продре и вјерујем да је његов бијес био истовремено и резултат тога и гориво којим се напајао покушавајући да се пробије. Можда слично ономе што је Џим  Морисон из групе The Doors мислио када је пјевао Break On Through (Пробиј се).

Немогуће је пробити се кроз ову егзистенцију дефинисану смрћу, ако нас не пронађе Онај који је Творац и који је побиједио овај вијек и који све призива не би ли измакли пропадљивости овог вијека смрти у коме пребивамо.

josif vatopedskiМоје мисли су се окренуле блаженом старцу Јосифу Ватопедском који се недавно упокојио у Господу. Слика коју видите направљена је мало након смрти, када се на његовом лицу појавио осмјех, задививши све који су га видјели. Ова прича је широко позната и велико је охрабрење.

Нисам могао а да не примјетим велику разлику између живота ова два човјека и велику разлику у односу према њима након њихове смрти.

Један, старац Јосиф, својом вољом је учествовао у нествореним енергијама Тријединог Бога и искусио небо још за живота, умријевши са цјелокупном својом личношћу у нади на васкрсење.

Други, GG Allin, умро је са мржњом према Богу и, као и у животу, његов дух напушта тијело и лежи у смраду; његово тијело тако добро одражава смрт са којом је стално покушавао да се такмичи и „живи“.

За мене, GG Allin сам ја тада, доведен до логичног закључка у категорији коју је он представљао, а старац Јосиф сам ја тада који сада покушава да живи његову категорију на славу Божију, да бих и ја искусио васкрсење у Живот.

 Превод: А. О.

Извор: Death To The World

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s